vlada7

Ima ljudi koji jednostavno blistaju. Taj sjaj uvek može da se vidi i uvek je zaslepljujuće jasan za spoljni svet. Nekome je nerazumljiv, nekome zastrašujući. Neko ga smatra privlačnim, na nekoga ima hipnotički efekat, neko postaje njegov zavisnik.

 

On je pod kontrolom svog izvora samo do jedne granice. Osoba ga izaziva svojim postojanjem, sa namerom ili bez nje, svojim više ili manje svesnim delovanjem. Ali vremenom, a za to su potrebne godine, nekada i decenije, sjaj postaje kategorija za sebe. Pojava koja postoji, bez obzira na okolnosti.

 

Natopljen ličnim, on je svetlost ili tama za druge. Za one koji smeju i umeju da joj se izlože. Blistavo sunce, ili crna zvezda. Ali, suština nije u tome da li je svetlucav, ili svojim zracima širi tamu. Njegova svrha postojanja je da bude prepoznat, da privuče nečiju pažnju, da bude motiv uspostavljanja komunikacije, da podstakne drugoga da makar pomisli da i on može da zablista.

 

Sjaj čuva od tako opasne izolacije, od zatvaranja u krug praktikovanja banalnosti, od hermetičnog sistema simbola, koji ako ostane neizražen i nepročitan, sakriven u neprozračne podrume i hodnike ličnog lavirinta svesti, postaje tempirana bomba.

 

Ja sam sve više zavisnik prepoznavanja. Svuda tražim signale, iščitavam simbole. Pronalazim svoja značenja u simbolima drugih. Sa ushićenjem konstatujem podudaranje ličnih simbola, nadajući se da je to dobar znak. Svoje znakove i dalje oprezno i retko ostavljam drugima na čitanje. Strah od neprepoznavanja, ili navika. Ali, vežbam...

 

Situacije, mirisi, fasade, pesme, događaji, sećanja, reči, zvukovi... detalji, često bezvredni sami po sebi, postaju mreže signala, poruke u bocama, emotivne rakete koje mogu da lete daleko, u lične kosmose drugih.

 

Šifrovani svet postaje utočište u moru banalnog, bukvalnog i besramnog eksponiranja ispraznosti.

 

 

Sve manje imam volju da zamaram svojom dosadnom pričom, tako da retko pišem. Imam stav, ali nemam više energije da ga iznosim i branim. Zato sam i dosadan. Samo kad me baš pitaju. A i bolje da me ne pitaju. Pošto je stav opšte sjebavajući. Najviše samosjebavajući. U stvari, svaka priča, svede mi se na isto.

Ova ekonomska kriza i sva ta sranja kojima se zamajavamo, to je samo vrh ledenog brega. To je samo rezultat jedne mnogo dublje i mnogo važnije krize. Rezultat jedne velike praznine koja se svetom širi poslednjih 20 i kusur godina i sve više i više zjapi. Jedno veliko ništa je pojelo Nešto. Proždralo ga, da ga nema. Ideje su oglodane. Ostali su samo skeleti ideologija da vise u prostoru, kao u nekom davno napuštenom i zaboravljenom muzeju u koji više niko ne dolazi. Ako se slučajno i uhvatiš za neki od tih skeleta, raspašće se u stotine osušenih, beživotnih koščica. Nema mesa, nema krvi, nema strasti u razmišljanju, nema radosti za ideje, nema društvenog pokreta, nema divnog, beskorisnog zanosa. Svet je postao jedan veliki poligon najprizemnijeg pragmatizma. Strast se pomalja samo kada su u igri moć, novac i nasilje. Ono se strasno praktikuje, strasno i osuđuje. U tom bolesnom, perverznom, ali strasnom odnosu praktikovanja i osude, rađa se novo degenerisano stvorenje, još veće i još ružnije.

Čitav svet je postao velika navučena mrcina. Dijagnoza – teška, besmislena zavisnost. Droga, najgora - miks praznine i egoizma „kršten“ sastojcima za što praktičnije postizanje sebičnih ciljeva i neosetljivost prema drugima.

Gorko je u ustima, grlu, nosu... Gorčina se iz usne duplje širi celim telom i vraća nazad, do mozga. I muka je, do povraćanja.

Ispovraćajmo se već jednom.

Jedna rupa mi se ponovo pojavila u glavi ovih dana... Ona je, na neki način, probuđena i produbljena aktuelnim događajima, ali je u isto vreme, za mene, toliko vanvremenska, da će mi sigurno isto značiti i za 20 godina.

Popularni izraz za jedan beogradski klub – „RUPA“ - Klub Fakulteta likovnih umetnosti, Akademiju, kako su ovo mesto češće zvali. Meni je uvek draže i poštenije bilo samo „rupa“. Prvo, zato što je taj prostor uvek fizički zaista to i bio, drugo, što ima i neku simboliku – skoro svako veče, tokom tih pet-šest godina aktivnog pohođenja iste,  ponovo sam se sakrivao i zakopavao u mračne hodnike i prostorije, koji su me uvlačile u svoju utrobu i pred zoru, ili posle zore bljuvale napolje, na ugao Rajićeve i Knez Mihailove, zbunjenog, omamljenog i potpuno nespremnog za proticanje vremena do sledećeg ulaska.

Aktuelni događaj koji me podstakao da se setim ovog mesta je incident o kome sam čuo, pa onda i čitao. Koncert podrške uhapšenim anarhistima prošlog petka, u Rupi, dva puta je prekidan, jednom zbog lažne dojave o podmetnutoj bombi, a onda i konačno, zbog bačenog suzavca. Kretena ima svuda, pogotovo danas, a naročito kada stvar ima iole političku dimenziju (ili bar neko kapira da je dimenzija politička), ali ovo me pogodilo. Znam da već godinama Klub FLU nije ono zbog čega ga i dalje volim (tamo nisam ušao sigurno više od 10 godina, a ne izlazim više od 15), ali ipak... Da se razumemo, bacanje suzavca je na Akademiji i u ono vreme bio dosta rasprostranjen hobi. Ali, to se desavalo petkom ili subotom, obično od strane isfrustriranih prigradskih posetilaca, kolektivno pristiglih na mesto koje im je bilo suštinski nedostižno, zbog sukoba sa redarima, ili nekog drugog glupog opravdanja za budalaštinu. Tim danima sam, ionako, silazio samo posle dva, kada bi otišao poslednji noćni autobus sa Trga. A tada je obično i bilo najbolje. Kod ovog aktuelnog događaja, motiv je, pretpostavljam, mnogo ružniji.

Ali, neću da ulazim u tu priču. Hoću samo da podsetim one koji znaju, a zaboravili su, i da kažem onima koji ne znaju, koliko je to bilo kul mesto osamdesetih i prvih par godina devedesetih. Dole, u rupi, sve je bilo drugačije. Bili smo pleme, ali sa božanstvom koje se zvalo Individualizam. Ona nije podnosila prosečnost, moralo se uvek do kraja, u dobro ili loše. I muzika... Sve je tamo bilo u zvuku, pokretu, pogledu. Prepoznavali smo se po muzici. Nije to bilo banalno svrstavanje, bile su to nijanse. Tamo nisi mogao da čuješ lošu stvar. I igralo se, do besvesti, kao hipnostian... I fliperi, i garderoba, i sjebani wc i mali i veliki šank, i srednja prostorija sa stubom u sredini i podom po kome si odskakao. I svi divni ljudi koji su iz di džej kabine koja je ličila na kavez puštali muziku, i oni koji su je „samo“ slušali i voleli i koncerti. I reke piva, popijenog i prosutog...

Neprocenjivo.

Ceo život tragam za nekom suštinom. Stalno pokušavam da razumem, da razgrnem pojavno, da shvatim motive, otkrijem prikriveno... Sigurno sam zbog toga ostao uskraćen za čitavu šumu podataka, imena događaja i likova. Protrčavao sam između stabala koja su pored mene promicala kao fleševi. Neka sam, u tom trku, uspevao da smestim u svoje sisteme, izgrađene na osnovu nečega što sam zamišljao da se krije u najdaljim i najmračnijim delovima ove intimne šume . Neka od njih su, zasluženo ili ne, ostala da štrče kao dokaz ličnog neznanja, ograničenog vremena postojanja, ljudskih nesavršenosti i slabosti...

 

Zato sam, valjda uvek, otkrivajući i slušajući razne bendove išao dalje u prošlost, tražio njihove početke, prve albume, demo snimke, ne bi li zaista potvrdio da su vredni divljenja. U obrnutom slučaju, kada bih se primio na samom početku, svako dalje ostvarenje sam primao sa dozom rezerve, ispitivački i uvek bi mi nedostajao neki sirovi šmek prapočetka, nešto što su imali samo tad i nikad više, nešto što se vremenom pročistilo, prilagodilo i, za mene, pokvarilo. Verovatno zato, kada čujem nešto novo što mi se sviđa, posle par dana, završim na izvorištu tog zvuka od pre 20, 30, ili 40 godina. Sve što smatram vrednim pažnje, odvede me u neki iskon, vremenski, ili duhovno.

 

Tako je i sa ljudima. Ne zanima me kako izgledaju, samo da nisu klonovi. Za izgled je dovoljno malo stila, a za sve ostalo, malo slabosti. Volim ljudske slabosti. One ljude čine živima, one ih čine uzbudljivim, inspirativnim i lepim. Prezirem previše uspešne, preterano organizovane, brze i ambiciozne. Takvima ne verujem, jer tu nema istine. Tu površnost postaje princip postojanja, a korist mera vrednovanja.

 

Volim golu istinu, pa makar mi se smejala u lice.

Obecah u nekom od komentara da cu pisati jos o omiljenim mi zenskim vokalima. E, umesto pisanja, evo moje plej liste za danas. Sve su ovo zene, umetnice i sve ih mnooogo volim. Mozda je izbor pesama malo down, al’ tako mi nesto prija. Ima i linkovi na youtube, ko ‘oce da se provoza...

 

Jefferson Airplane – White rabbit

 

Nico & Velvet Underground – I’ll be your mirror

 

Joan Baez – Diamonds and rust

 

Joni Michel – Blue

 

Patti Smith – Ghost dance

 

Pretenders – Thin line beetwen love and hate

 

Blondie – Picture this

 

Siouxie and the Banshees – Dear Prudence

 

X-mal Deutschland – Begrien mein Hertz

 

Sonic Youth – Beauty lies in the Eye

 

My Bloody Valentine – No more sorry

 

PJ Harvey – Rub 'til It Bleeds

Jutros sam bio pun elana, posto sam smislio sta cu danas da slusam. Naravno, resio sam da maltretiram ljude u kancelariji. U stvari, potajno sam se nadao da ce moj muzicki izbor naici na razumevanje, pa sam smislio da pocnem sa, po mojoj proceni, najmelodicnijom pesmom sa albuma.

Album je Tocsin, grupe Xmal Deutschland (verovatno bi usao bar medju 50 na mojoj vecitoj listi), a pesma, naravno Augen Blick. Odmah je bilo: “Sta ti je, bre, ovo, jesi normalan?!”. Pokusam sa Mondlicht, pa post-punk himnom Incubus Succubus... ali, ne vredi. Kaze mi covek (i to tip koji slusa relativno ok muziku), „To tvoje ne slusaju vise ni oni koji su to svirali”. To me malo sjebalo. Mozda je i u pravu. Da li Anja Huve danas slusa svoje pevanje od pre 25 godina, u stilu “vestice na lomaci”?

Posle se nesto mislim, a i bas me briga da li ona slusa. Ja slusam. I volim. Volim Anju bas kakva je bila, a volim je i kakva je danas – valjda se bavi slikarstvom (ako ni zbog cega drugog, onda zbog onoga sto je bila).

Mnogo mi je uzbudljiv taj vokal, iako nemacki bas i ne razumem mnogo.

Evo dva super linka, pa ko hoce, nek’ gleda i slusa. Mozda je ovo jos nekome dobro.

 

Vratio sam se u kancelariju, posle 10-ak dana tokom kojih ni jednom nisam pomislio na bilo kakvu poslovnu obavezu, ni bilo koga ko sa poslom ima ikakve veze. I, kao i svaki put, umesto da se vratim sa novom energijom i da budem angazovaniji i spremniji na kojekakve poslovhne poduhvate, osvezavanje kontakata, pokusaje sklapanja novih poslovnih veza, cestitanje svih, tek minulih, praznika, ja sam spreman samo za izbegavanje. Ne javljam se na pozive, sve odlazem za sutra, ne odgovaram na poruke. Posebno me uzasavaju oni sms-ovi gde mi neki polupoznanik biznis orijentacije, cestita sve praznike, sa naglaskom na veliki crkveni, i to sve djuture sa svojom porodicom. Ako je poruka jos u stihu, to me definitivno dotuce. U stvari, ne odgovaram vise ni ljudima koji su mi bliski na ono, „rodi se...” mislim, odgovaram, kazam, srecan praznik, ali ne da mi se da prevalim „vaistinu”. Niti znam sta to znaci, glupo mi je i zasto bih izgovarao nesto samo zato sto “tako treba da se kaze”. Ja te stvari, jednostavno, ne osecam i to je to.

Sve u svemu, jos jednom sam potvrdio sam sebi da sam potpuni invalid povrsne socijalizacije i lake komunikacije. A nije da se nisam trudio. Imao sam periode kada sam uspevao da potisnem svoju introvertnost, kada sam dovodio svoj mentalni sklop na granice komunikacijskog maksimuma, sto je bilo dovoljno tek za prosecne rezultate u broju poznanstava i potencijalnih akcija koje iz njih mogu da se izrode. Jednostavno, kad nemam sta da kazem, ne pricam. Kad pricam na silu, izvestaceno je, dosadno i glupo. Verovatno cu, naravno opet zbog posla, narednih dana morati malo da smanjim dozivljaj, ali dobro, ovde bar mogu da se kurcim.

 

Iskreno me uzbudjuju stvari na koje sam se lozio i pre 20, pa i vise godina. I to sam u poslednjih nekoliko godina sebi definitivno potvrdio i priznao. Od tada mi je lakse. I zabole me sto neko misli da je to nezrelo. Zrelost i racionalno ponasanje trosim u gomili porodicno-poslovnih situacija. Odradjujem, najbolje sto umem. Naravno, ovo priznanje nije mi pomoglo u bilo kojoj prakticnoj stvari. Ali, bar sam postavio sebe prema svetu koji me okruzuje. Taj odnos je najcesce pun trzavica, neostvarenosti i frustracije. Nekada se i slozimo...Ono sto sam definitivno razresio kao dilemu je potreba za promenom. Ne treba da menjam svoja uverenja i svoje sisteme vrednosti, njih eventualno, korigujem – svet je za menjanje. Ne mislim na revoluciju i slicne hiperambiciozne poduhvate, mislim na ljude, njihove stavove i odnose. Svaka komunikacija u kojoj, makar i indirektno, ispliva deo onoga sto duboko osecam, sto je sustinski i iskreno deo moje licnosti, za mene je dobra. Ucini me bar malo mirnijim.

U petak sam, kao, izasao. U stvari, ne znam da li se to tako zove, posto sam dve trecine vremena van kuce proveo sam, ali boravio sam na dva javna mesta, pa se valjda racuna. Kad bolje razmislim, bilo mi je dobro.

 

Dogovorio sam se sa nekim ljudima da se nadjem u kafani Kalenic. Kada sam krenuo, bilo je  toplo i resio sam da hodam. Taj deo je bio ok. Petnaestak minuta hoda Vracarom, bez razmisljanja, super intro. Kao nekada, kada mi je bilo nevidjeno lako da prepesacim pola grada zbog besmislene akcije, kada je kretanje bilo smisao, kada sam isao prema dogadjajima i ljudima, kada sam osecao da vladam svojim zivotom. A u stvari, to je bila potpuna bujica, reka bez kontrole, anarhija. Ali, to sam tada valjda zeleo, a bitan je osecaj.  

 

Negde kod Sindjeliceve pocela je kisa i hladan vetar, pa mi je prilazak kafani predstavljao posebno prijatan osecaj. Onaj kad otvoris vrata a zapahne te toplina krcme i prijatni zamor ljudskih glasova. Al’ dobro, prvo ovaj deo vezan za socijalizaciju.

 

Ne mogu vise da razgovaram o poslu, ni svom, ni tudjem. Ne mogu da slusam price koje me ne diraju, ni malo. A ne mogu vise ni da pricam o takvim stvarima. To mi je strasno zamorno. U stvari, o malo cemu mi se prica. Kad treba nesto da kazem o svom poslu, obicno koristim jednu rec – borba. To je kao prihvatljivo – jednom recju kazem da nije lako, da je frka kao i svima, ali drzim se, i to... Zapravo, serem. Uopste se ne borim. U poslu izbegavam borbu, do krajnjih granica. Kad bas moram, onda sam temeljan, posvecen i pozrtvovan, ljudi sa kojima radim to postuju, i toliko. Ali sve to dozivljavam kao nuzno zlo. Jednom recju, ne grizem, nemam ambiciju, to me ne uzbudjuje. U meni nema vatre za razgovor o stvarima prema kojima sam ravnodusan, a kada je tako, dosadan sam i sebi i drugima.  

 

Nasao sam se sa ljudima, vec su uveliko sedeli, posto sam kasnio. Kul su oni, ali taj deo mi je prosao u bezuspesnom pokusaju da se sto manje primeti moja nezainteresovanost za komunikaciju. Onda su otisli uz konstataciju da sam bas smoren i malo im je bilo cudno sto cu da ostanem sam da popijem jos jedno pice.

 

Kafana je bila puna. Gledao sam okolo ne analizirajuci nikoga posebno. Posmatrao sam celu situaciju kao celinu. Ljudi od 20 do 60, ali ni stari ni mladi. Sve je odisalo nepretencioznoscu. Pretencioznost je, inace, jedan od ozbiljnijih grehova moje privatne religije. Privatna religija, hm... to zvuci dosta pretenciozno. Najvise mi je prijao zzamor ljudskih glasova. Skladan zvuk, gde samo povremeno razaznas poneku rec koja, bez konteksta, izaziva asocijacije po sopstvenom izboru. Niko se ne izdvaja, niko nije napadan, ukljucujuci i kelnere, niko ne pokusava da skrene paznju ispraznoscu maskiranom izgledom, ili igranjem glupih uloga. Davno mi par piva i nekoliko cigareta sprzenih do filtera nije tako prijalo. Vozio sam se na zzamoru ljudskih glasova i, makar na kratko, na pobedi licnog, zivotnog umora.

Posle sam otisao do obliznjeg kluba gde sam sreo neke davno zaboravljene ljude i malo popricao sa sankerom. Bila je i racija. Legitimisali me i pitali da li sam imao problema sa zakonom. Onda su otisli.